I tako, mene vise nije bilo…

nisam verovao da u komadic sekunde moze stati sve sto su kozha I srce osetili. I nije bilo tako. U mojoj smrti nije bilo nista lepo, osim mozda krvavog snega…No da pocnem iz pocetka…

Noc kad sam umro je bila spora, I teska, bas kao I cela nedelja…Znate onaj osecaj kad vas vreme gusi, kad grudi oce da vam se raspuknu od unutrasnje neidentifikovane boli? E takvo je vreme bilo. Depresivno. Noci u Kanadi su mozda divlje I lepe, ali su tako depresivne I samotne, kao tuzne, ostavljene zene slomljenog srca; smete samo da im se divite iz daljine. Cetiri ujutru, vetar udara s boka, napred samo ruzicasti horizont I tama. A sablasti vrebaju. Kabina mirise na rucak, na ljute konjske kobasice, beli luk I nesto trece, sto najvise potseca na noge. Razmisljam o top listi svojih najomiljenih pevaca, pa onda o top listi svojih najomiljenijih pevachica, I tako redom, mnogo volim top liste…top 10, top 5, top 3. Najvise volim tu listu od top 3 stvari; onda bas, bas moras da izaberes tri najmocnije stvari iz kategorije o kojoj razmishljas, I pri tome moras da poredjas te top stvari na tri mesta po znacaju…meni je to ponekad bas tesko…zaokupi mi misli, I koncentraciju, ne mislim na bespuca kroz koja prolazim, na ochi koja posmatraju iz tame kroz vetar, na jeku koja ponavlja davno zaboravljena imena…

U takvoj jednoj noci punoj praznine, moja Smrt me je cekala. Savrseno strashna noc za umiranje, ja se jos necu ni ohladiti, a prica ce putovati ka naslovnoj strani novina…

Negde na 240 kilometru puta, u sred razmishljanja o alternativnoj medicini, farovi kamiona su osvetlili oci moje Smrti. Sitne, crne oci bez zenica, koje su sa nekim mirnim prkosom gledale pravo u mene. Ogroman los je stajao nasred moje trake. Bio je fascinantan, pravo cudo prirode, tezak preko tonu…Cuo sam price da losovi tako suvereno izlaze na autoput, kao pravi gospodari ledenog prostransta…Nisam stigao ni da razmislim, a on je krenuo da galopira ka meni, kao da ceo svoj losovski zivot ceka samo taj trenutak. Magla se zbila svuda okolo, mirisalo je na suve shljive, a moj mozak je u panici shvatio da su mi sekunde odbrojane.

Nisam uspeo na vreme da shvatim sta se deshava, I udario sam ga bokom auta. Mogao sam cak I da cujem kako su mu kosti krcnule. Uspeo sam da se zaustavim tek nakon desetak metara, I od prizora zdrebeta kome viri kost iz noge sam morao da se ispovracam pored auta, pravo preko pune linije. Kad sam podigao glavu, susreo sam se sa zdrebetovim ocima, samo je stajalo tamo, na sredini puta, I gledalo me, ne uplasheno, vec tuzno, svojim ogromnim ocima,  al kao da je bilo tuzno zbog mene. Pozeleo sam da pochne da njisti, da mi pokaze da ga boli, da je zivo, a ono me je samo gledalo. Seo sam u kola, I odjurio, gonjen pogledom, potiskujuci dogadjaj sa svakim kilometrom puta. Ostavio ga, da umre, na sred puta, na vrhu Romanije.

Sada, 35 godina posle, zdrebetova karmichka reinkarnacija me je cekala na 244. kilometru autoputa, milo za drago, u istoj, teshkoj romanijskoj magli.

     Ako se tog dana ne ostvari ono sto si sanjao, onda se nikada nece ni ostvariti. Osim ako su u pitanju snovi uporni kao dijareja. Snovi su zapravo vrlo slichni prolivu; dolaze nenadano, ne mozes ih kontrolisati I umnogome ti kontroslisu dan.

   Sanjalo sam da mi neka mahnita zubarka vadi zub, pri tome mi kidajuci celu vilicu, I da ja posle nemam da joj platim za sav taj bol jer mi je bankomat umesto novca besomuchno izbacivao crne papirice, skoro u rafalu. Probudio sam se naravno ukocen, I sav u znoju. Najgora nocna mora ever! Ne znam dal vise mrzim zubare ili bankomate; oba zla vas cackaju kada ste najranjiviji.

   Onda sam naravno shvatio da nemam kafe, kojom sam zeleo da isperem talog loseg spavanja iz grla, opsovao koristeci u psovci neke nedozvoljene radnje, organe I majke, I strcao do maxija. I naravno da je danas bila penzija I da se svih milijardu I pet stotina milijona penzosa naguralo u redove ispred kasa. Zgrabio sam u letu konzervu kafe, mleko I dvopek, skoro se isplazivshi radnici koja me je prekorno gledala jer nisam uzeo korpu. Stao sam na kraj reda cija je brzina pomeranja najvise obecavala, I opet opsovao jer sam zaboravio plejer. Izmedju simultanih bip zvukova citaca bar koda, vrucine I zadaha smrti koji su penzosi vukli za sobom, necija kolica me junacki lupise u bubreg tako da sam pomislio da ce kamen konachno da mi ispadne napolje. Od boli mi se zamracio pogled, a u glavi sam munjevitom brzinom premotavao srednjovekovne metode muchenja koje cu da primenim. Pogledao sam babu koja je upravljala sado-kolicima dok je skupljala vazduh da mi se najebe omladinske nekulturne mame, I to sam je pogledao onim pogledom ``potpisacu ti se na sva cetiri gipsa`` kad me je nesto puklo po glavi, I bas u trenutku dok sam padao u nivo sa penzionerskim shuzama, sinu mi misao da sam mozda u sred apokaliptichnog napada zombie penzionera.

Posle se ne secam bas sta je bilo. Ne secam se bas ni zasto sam pao, al hajde, mali potres mozga, sta je to za mene. Prva mi je pritrchala ona najlepsha kasirka, Dragana mislim da se zove, stalno zaboravim da pogledam lepo plocicu sa imenom, jer sam zauzet istovremenim muvanjem iste, I pakovanjem kupljenih namirnica.

 `Slobodane, jesi dobro`?-ona je znala moje ime.

 Mislim da sam se cak I nasmejao od srece zato sto je pritrcala ona, a ne onaj nadrndani akrep sa firerovskim stavom, jer mi je u glavi bilo da ce mozda morati da mi daju vestachko disanje I zamislio sam da mi ga Firer daje. Pa tachno bih namerno odbio da dishem I umro.

   Posle toga opet mrak, pa jarko belo, pa nekakva gungula, nenormalni spid, opet mrak I sad sahrana.

Ne moja sahrana, bre! Stojim na nekoj sahrani! Prisustvujem sahrani. Samo sto ne znam cija je sahrana, ne znam kako sam dospeo tu, pa zakljucujem da je moj potres mozga, ili sta god, ipak bio ozbiljniji I da je mrak potrajao par dana. Razvalicu one penzionere!

   Vidim poznata lica u masi crnine, Nikolu, Marka, Debelog, Banet, Mala plache ko kisa jebote, (doduse Mala je plakala I kad je Sloba umro) mora da je otisao neko od ekipe, a ja ne mogu da vidim ko je, sta pise na krstaci niti cija porodica stoji oko sanduka. Probijam se laktovima kao pravi nekulturni navijach do Debelog I dajem mu upitne poglede I dizem obrve ko jebeni pantomimichar, ali on gleda kroz mene I odmahuje glavom. Jebeni retard.

Oke, idem metodom dedukcije, gledam ko fali. Come, Vasic, Reza, Smuk, tu. Iva I Plavi, tu, naravno naduvani. Jebote ko fail? Mozda je nekome riknuo matorac? Verovatno je to.

   Da li je ovo sahrana sa krkom? Bas sam stoka, sinulo mi je. Dobro stoka sam, al sam gladan. Po mojoj proceni dani kome jednako nejelo.

   Ne mogu da kazem da sam fan sahrana, niko normalan nije, al mene maltretira to, kao svi plachemo I imamo kamene, skenjane face, mnogo nam je zao, a pokojnika nismo videli od sluchajnog susreta u minimarketu `94-te. E boli me bas! On/ona lepo riknu, jebe im se za ratu kredita, poplavu, pukao bojler, krstenje kumovog deteta, Mirinu svadbu na koju nemam s kim da idem, to sto mi riba jos nije dobila, oni lepo spavaju u novom krevetu od treshnjinog drveta I bole ih brige.

   A ovi novi japi fensi smekeri imaju dobru foru; dodju na sahranu, izridaju se, drmnu dve domacice s nogu, pa opet malo placu, tako balavi se kace neutesni na ramena blizoj rodbini mrtvog, pa opet tiho placu, bez blama, pa na sahrani su, nije sramota. A u stvari, to je savrsena antistres terapija, bolje nego izdrati se na fudbalskoj utakmici. Sve sam ih provalio.

   Ima neko pleme u Africi, zaboravio sam sad koje je, I oni svake godine imaju dan placa, kada placu po ceo dan, od srece, od tuge, od sta ja znam cega, mada cisto sumljam da imaju toliku srecu u Africi da od nje mogu zaplakati, I tako oni taj dan izbace iz sebe sve toksine, I losu energiju, I posle su mirni I ne dobijaju tumore I stresove. To mi sve Peric pricao. On je uvek imao tako neke price u rukavu I kad bolje razmislim Peric je gotivio sahrane. To je bila javna tajna, al on je imao obichaj da se sredi I krashinguje na sahranu nepoznatom coveku ili zeni, jede malo I pije, ubaci par lepih reci o pokojniku, a onda da muva daleke poznanice pokojnog. Objasnjavao mi je jednom taktiku; ljudi koji su na sahranu dosli iz puke uctivosti I postovanja prema pokojniku i/ili porodici stoje skroz pozadi  a tu obichno bude par koka, koje obuku svoje najbolje crne koktel haljine, ne tuguju I zato smeju da budu ful skockane, a medju njima mora biti jedna ful dobra cupi. Na kraju se ozenio jednom sa sahrane.

``A gde ste se vas dvoje upoznali?``

``Aaaa, pa na sahrani…``

Budala.

   Ja sam inace upravo odlucio da me kremiraju. Bas sad, jer su babe pocele da lelecu. Placene kukaljke. Ima to po selima; babe koje zaradjuju kukanjem. Posto tvoja familija ne moze da zali za tobom onim intenzitetom kako to treba I dolikuje, oni lepo plate, pa da vidis kad krenu sa naricanjem, da se svakom pojedincu u publici slomi srce. Aha!

Gde sam stao? Da, kod urne. Zajebi ovo bre, pop prica vec 45. min o carstvu nebeskom, a meni se teme ispeklo. I to cu bre crvenu urnu da uzmem, komunjarsku. Mozda me posthumno proglase za geja. Hehe.

   Ova jedna moja bivsa mi je pricala dok je zivela u domu, da je dobila neku cimerku koja je sa sobom vukla neku vazu ( to je ova moja tuka mislila da je vaza) da bi na kraju saznala da je to urna, I da je porodica od njene cimerke puno volela dedu I da su svi dobili po deo. Deo dedinog pepela. Koji likovi. Mene bi verovatno moji jos dodatno zalili slojem betona, a odozgo stavili celik, za svaki sluchaj. I jos bi rekli haleluja I pricali dogodovstine sa kampovanja I ekskurzija. Ljudi inache na sahranama imaju najvecu zelju da se smeju, I sve najvece gluposti ti tad padnu na pamet I onda te podgushi onaj smeh iz peta, koji ne mozes da zaustavish I lichi na napad kashlja. A s obzirom da sam ja kralj gluposti na mojoj sahrani bi umirali od smeha.

Vidim sad da Nikola umire od smeha. Garant mu je pao na pamet onaj vic sto sam mu ja ispricao. Zbog toga me mrzi godinama u nazad jer se svaki put zasmeje na sred sahrane.

Vic ide ovako…

Vracaju se dve babe sa sahrane, I jedna dugoj kaze:

`Eh, nije nesto bilo pice`

`Ni zito`- kaze druga

`I pop je skratio`- nadovezuje se druga.

` Ma sve u svemu, lose`- druga.

`Eee- opet ce prva baba- nema sahrane bez sina jedinca….``

Ahahaha. Zamalo da se nasmejem naglas. Dobar crnjak. A ovoj sahrani nema kraja. I stao sam u neko blato, jebem mu lebac I sve!

Evo, masa se razmice, ne znam ni sta cekam vise, mogao sam da odem pet puta do sada da zapalim I stanem u hlad, al ja stojim ko budala, kopka me ko je umro, kao da necu posle saznati…

Evo jos samo ova baba da se pomeri da vidim krst I palim u hlad…

31.07. Rakic Slobodan

Jebem ti sunce…pa to…TO SAM JA!

   Kad sam je pitao sta to ona ceka, I gde stalo zuri da bi stigla, rekla mi je, iako je retko pricala:

Ljubav je odgovor, meðutim, dok cekas odgovor, seks može da ti predloži još mnoga zanimljiva pitanja.

Kasnije sam izguglao da je to zapravo rekao Vudi Alen.

Svjedno, kad god citiram tu misao, ja uvek potpishem Ivanu.

Ivana koja je chekala ljubav.

Zvuchi patetichno. Los sam pisac, a ona mi to nece oprostiti. Al ona je davno otisla dalje, trazeci ljubav.

Iz seksa se retko radja ljubav, radja se navika, a navike su gore od zavisnosti. I zato mi sad nedostaje.

Ne samo da sam patetichni losi pisac, jos zvuchim kao ucveljena klimakterichna zena.

Nedostaje mi njeno telo, sa zategnutim mesom tachno gde treba, I mirisom koji mi se zapetljavao u posteljinu I drzao me budnim nocima.

Samo bi nazvala, I tihim glasom deteta koje nije bilo dobro pitala bi da li moze da dodje. Za nju sam uvek imao vremena I mesta u krevetu.

Onda bi doshla, zakopchana do grla u crno, sa dugom, crnom, ravnom kosom koja je uvek mirisala chisto, bez trunke shminke, uvek vukuci neku hranu, koju na kraju ne bi ni okusila.

 Nije volela puno da prica, samo bi me gledala sa zlobnim smeshkom sve dok ja ne bih izgubio svoju I onako slabu volju za pricom.

Onda bi se svlacila polako, sve vreme me gledajuci bez treptanja, a od toga mi je krv udarala u glavu tako ludachki da nisam mogao da dishem. Imala je najneobichnije ochi, I ma koliko se trudio, jedini epitet koji mogu da smislim je – jebozovne. Sasvim crne, sa nekim iskonskim zlom u dubini, uvek su mi poruchivale da budem spreman na nezamislivo.

I vodila me je tamo, u nezamislivo, ponekad se smejala dok bih je davio, ili me je vukla u neki haustor izmedju dve zgrade a onda vristala tako da je svi cuju, I sve vreme me je gledala shirom otvorenih ochiju, dok joj se orgazam razlivao niz zenice, cvrsto zabijaci prste u moja ledja I grizuci svoje usne do krvi. Posle bi mi sa ponosom pokazivala plave shljive svuda po telu I brojala ih sa uzivanjem dok sam se ja pitao koji je mentalni problem koji pokusava da reshi divljachim seksom. Da se ne lazemo, ja sam uzivao da budem sredstvo kojim je reshavala te svoje probleme, a ona je uvek govorila odsecno da nema problem, vec da uziva u seksu malo vise nego obichni ljudi, I da voli da prelazi granice.

Uspavljivala me je nocu mazeci me po kosi I cheskajuci po ledjima dok sam se ja pitao kako joj se ruka ne ukochi, a o njoj sam znao manje nego o komshiji sa dvanaestog. Znao sam da se boji vodokotlica nocu, I da joj se bradavice najeze uvek kad kija, I da joj je to uvek bilo smeshno, I da nije nikad otkrila jel tako sa svi ljudima jer se sramila da pita, I znao sam se boji mazenja I emocija koje idu uz to, da spava mirno, na desnom kuku, I da voli u toku sna da zapetlja svoje prste medju moje.

Budila se uvek pre mene, I odlazila rano zorom, I ma koliko se trudio da je cujem I da se probudim, nikad mi nije uspelo. Jedno vreme sam se tripovao da nije mozda vampir.

A onda je jednostavno nestala.

Imala je tu teoriju, da ljudi koji se jebu ili ljudi koji se vole, ljudi koji mogu da komuniciraju ocima,  al izmedju kojih se nadje neki jaz, vreme, prekid, zid, posle odredjenog vremena pocnu da evoluraju u razlichitim pravcima, dubine u njima se zamute na razlichite nachine, I nikada vishe ne mogu da nadju zajednichki jezik. Ono sto je nekada bila jedna zajednichka dubina, postaju dve velike razdvojene…I nazad nema…Svaki most preko jaza je nesiguran…

I sada shvatam da sam evoluirao u ko zna koje bice ali me sujeta jebe zestoko, I ocu da mi razjasni onim svojim ocima u kakvu sam ja to dubinu upao, jer kad je pogledam, mocicu da vidim sebe u punom svetlu.

Zato, ako je iko sretne, nek joj kaze da sam jos na istom broju, I da mi treba njena pomoc.

Makar da popijemo kafu…

Moj zivot je mrak…Dozivela sam nervni slom…izbachena sa koloseka…

Ustati, sloziti ves, razgrnuti novi, sici u MaHi po namirnice za doruchak, oprati sudove, zbrchkati neku hranu, proveriti poshtu, i tako u krug u krug u krug u krug…igramo valcer ja i moj ispunjeni zivot...

Juche sam ishla u shoping. Pravi. Zenski. Jes` da nemam para jer sam poplacala rachune, al rekoh, daj da jednu zavisnost pokusham da pobijem drugom…klin se klinom izbija…

Medjutim, znam ja zashto ja volim svoj ustajali zivot, i zashto mrzim sve chinioce koje me odvajaju od mog slaganja i pranja vesha…belo s belim, peshkiri i kuhinjske krpe…charape s farmerkama…

i tako ja krenem, 88-com do Delta Sitija, i naravno bus se zaglavi na Mostaru, i naravno ja bas u tom momentu dobijem, sedam dana ranije, i naravno zaboli me stomak sve do malog mozga, i naravno neka baba me laktom nabija u bubreg i smrdi na nakiselo meso I kiselinu za mini-val I naravno da zelim da nikad nisam izashla iz svog velikog, udobnog, toplog kreveta, ili bar da imam tablu nekog analgetika.

Dodjem ja tako, na jednoj nozi, oblivena znojem, shkrgucuci zubima do DC, gde navodno nema zive dushe, a tamo neki Kendo balet, shta li vec, neki leptirici u belim kimono-ima (ili kako god da je mnozina te rechi) seku vazduh svojim sjajnim machevima I hvataju zdrala za rep. A ljudi, milion. Toliko ih nije bilo ni na otvaranju, gde je ulje bilo neshto dzab-dzabe, pa su se sakupili svi penzioneri primarno locirani na Kalenicu, Djermu i Bajloniju,sve sa onim default penzionerskim cegerima I mrkim pogledima.

 Zapitah se onako, onim delom mozga neobuzetim bolom, zar ljude toliko zanima mistichna japanska umetnost baratanja machem? Probijajuci se tako kroz guzvu u potrazi za apotekom, umiruci od omekshivacha vazduha sto mirishu na gnjilu vaNjilu, setim se- 8.MART. jebote! Onaj praznik koji ne slavim jer, hmz, valjda jer nisam zensko, nego sam krtica, i jer ne volim cvece, nego volim dvd-jeve…mada moja drugarica ima teoriju da ja samo zelim da ne volim cvece, jer nema ko da mi ga poklanja…`zenama je u genomu zapisano da vole cvece`…bla bla…e ja volim da odem u duff I da pojedem punjenu pljeskavicu s lukom I kechapom…to je u mom genomu, I guess…

Ali jbg, nisam stigla do duffa, morala sam u wc, iliti po zemski, toilet, grlish problemi jelte, u jednoj ruci jakna, nimulid, u drugoj providna kesica sa purple uloshcima, telefon, oko vrata torbica koja zvecka na milion nachina, i tako jurim izmedju ljudi koji deluju kao da ce ceo zivot da provedu shetajuci Delta citijem, polaaakoooo jeboteeee, i mladih mamica sa haj-teh kolicima sa prikolicama, i dechicom koja skiche, i jure za mnom, jer sam sharena i zveckam, i divnih parova koji se drze za ruchice i nose bukete precvalih karamfila. Off my way, pattetic suckers!

Nadjem vam ja tako wc, ali u onom oslobadjajucem olakshanju, moj divni telefon mi upadne u wc-sholju, koja je dodushe chistija nego moja kuci, i mirishe na neki fancy parfem jer je neka snobusha garant pishkila pet minuta pre mog peha, ali jbg, sta da se radi, izvadim ja njega, mislim telefon, i naravno sada ne radi, chak i posle svih madjija shamanskih vracheva izvedenih nad njime, sushenje mocnim rowenta sushilom, drzanje u 22-gradnom rastvoru destilovanog etanola koji ce izvuci zaostalu vodu, NE RADI. Ne, naravno da nije pod garancijom. Dobro, bar je dezinfikovan. J

I tako sam ja dozivela nervni slom. Zamalo.

Sad idem da prljam neki vesh da bih sutra mogla da se vratim u svoj mirni kolosek sedenja ispred mashine I posmatranje okretanja bubnja brzinom od 500 obrataja u minuti…800 ako je bash lep dan…

Obichan dan jednog madafaka chetera

12.35 Budjenje uz zvuk akapela zidarskog orkestra iz stana iznad. Predivna kanonizacija tri chekica I bushilice. Chuknem li ti na grobu majstore!

12.37. Trazenje papucha pod krevetom, protezanje ukochene kichme I otvaranje skorelih kapaka.

12.38. Pristavljam kaficu, trljam nos I sedam za komp.Fino, jos samo 0,03 % Kingdom Hospital treba da se skine. Ishchekujem da download linija postane zelena. Palim msn. Zasto ga koji moj I gasim uopste? Appear offline. Cool. Smarachi jos spavaju. Ovog Mawka cu da bloknem. Kakav je to nik Mawko uopshte. I ovog Machka; ko je on uopshte? Ko su svi ovi ljudi? I gde su moji drugari, ne verujem da spavaju ovako kasno!

12.47. Dizanje paralelno krstarica.com –irca, otvaranje Veliki Brat foruma…ne pratim tv show al volim da pljujem ljude po forumima, osecam se tako superiorno I cool, a ovde mi apsolutno niko ne zamera ako pljujem nekoga…lazem, pratim Velikog brata, ja sam malogradjanka, ja uzivam da u pola 4 ujutru gledam kako neko nepismeno bice sat I po pere sudove…

12.50.Neki ozbiljni forum. Neka cica britkog jezika iz Amerike me je iznapushavala zato sto se mesham de mi nije mesto(na forumu?)…zasto ja nisam tako ostro elokventna? Ebem li joj mamu strankinjsku…Sad cu da je iznapushavam pa nek me banuju, bole me I onako samo kenjaju a nemaju pojma!

12.59. Kaaaafaaaa…aaaa voda mi je isparila skoro. Stavljam novu I mazem sirko na hleb i lepim neku salamu odozgo.

13.01. Tagged, Hi5, MySpace….u novi drugari traze add….upalila je moja dekoltirana slika sa zurke u subotu…ljudi vole chetvorke u crvenom…odma` se vidi da sam dobra osoba, onako u dushi…

13.20.Objashnjavam nekoj klinki na Ircu da johimbin nije droga za napaljivanje krava I da je to najveca srpska zabluda…nervira me njeno Bwe I tjao I tz, wow kako jeeee kYl sa svojih 12 godina….aaaaa…e zbog takvih ja ne mogu da udjem u klub, za mene matoru vishe nema mesta…zasto se ja bakcem sa retardima?

13.45. Pizdim jer me svrbi desni dlan I pokushavam da ga izderem permanent markerom, al ne prestaje.

13.55. Pranje zuba I umivanje, taman dok mi se narezu novi filmovi na disk. Jao kako mrzim svoj procesor! Grrr! Ignore!

14.14.U neki cool lik mi poslao mail.I sliiiikuuu. Bas je cute. :wub: smajli.

14.56. Dopisujem se sa Zoranom. Moj novi internet drugar.Bas je fini.Kulturan.

15.36.Zox je blokiran. Nisam raspolozena za vechericu I `ovo-ono`.

16.01. Simultani msn chet sa sestrom iz Afrike, Anom, Nemanjom I Sanjom.Novchano-zivotno-stambeno-ljubavni problemi. Meh.

16.10.Sms od Coce.Pishe `Nazovi me ako si ustala, nestoo se desilo, ZVAO ME JE`. Naravno da nisam ustala. Udaram joj blokic na msn, cisto za sluchaj ako uleti da me ne vidi. Ja sam losha drugarica. Bite me.

16.14. Moja Milica je online.YaY! Kolega s faksa me iritira poentom da sam svake nedelje zaljubljena u razlichitog spernatural-msn-irc-yahoo drugara. Blocknut je!

16.55 I dalje traje rasprava o tome dal je bolja Viva plus ili Somboled jogurti. Grickam zanokticu. Zasto se uvek raspravljam sa pametnijim? Jel to ja sebi bas MORAM da dokazem da sam inferiornija?

17.15-18.29. Razgovor sa Cocom koju je zvao onaj a mozda I nije on?Jaoo mozgo zbogoooom!

18.35. Dremka.

19.15. Da li imam novih mailova. 3 Napushivachka od Zoxa I jedan u kome mi nude vijagru.

20.00. Gledam Heroes, season II. Zelim apsolutni mir!

21.00. Smooooooor! Dosadno mi je.

21.55. Pishem blogic I ruchkam plazmicu s mleeekom!!!YaY!

22.56. Moj zivot je mrak vishe nisam ni jaaak, tvoj povratak bice mi sunca zraaak, sve si ugasilaaa sto me nisii spasilaaaaaaa…shibri kolibri…ne znam dal da drmnem rakijuuuuu

00.05. Ko su svi ovi ljudi na mom msn-u I sta zele od menee??!!!Riknjava mi komp!!!

01.00.Gledam spotove na you tubei pricham sa on-line familijom. Nista novo.

03.00. Koo me teroo da te volim, ko me teeeeroooooo…Dosadno mi je!

03.05. Matori film na pinku.Boli me kichma. Boli me vrat, faking cher! Blejim u download. Chitam viceve o Muji I Hasi. Kakav ispunjen zivot oni vode!

03.30. Dosadno mi je. Odoh da chitam neke novine. Svet ili scandal, pitanje je sad. Jedu mi se plachinke. Mamine. Njam.

Nekad sam bila glavna u ulici.

Imala sam 6 godina, smela sve sto i najkrupni dechak iz naselja i krenula sam u prvi razred sa debelim, ispisanim gipsom na ruci. Slomila sam ruku na 4 mesta preskachuci na gradilistu jame sa zivim krechom. Bog chuva decu i budale. Mene dakle dvostruko.

Jednom sam se zagubila u shumi na 2 dana. Moja keva je posedela od brige dok sam se ja igrala Haklberi Fina. Sa shest godina prenocila sam u shumi, bez mame i tate, bez hrane, bilo je leto, ali to nije sprechilo buljine i chudovishta u mraku.Cudno,sada bih se pre obesila o prvo drvo nego sada provela noc u shumi.Svako dete je hrabrije od mene. Da uradi, da kaze sta zeli...mozda je to do nedovoljno formiranog id, ega i super ega ili tako nesto.

Kada su me na kraju pronashli u shumi, na 300 metara od kuce, keva me je okupala i presvukla a onda mi je oplavila dupe caletovim kaishem sa nadom da ce mi tako izbiti nenormalne ideje iz glave.Iako dva dana nisam mogla da sedim kako treba bila sam ulichni heroj. Ma ni Boshko Buha ni Pinki mi nisu bili ravni!

Gde je nestalo to dete?Moj mali Princ, moj Petar Pan?Pokushavam da ih prizovem svaki dan, da se vrate, samo na momenat, da protrchkaram starim krajem sa njima...samo na momenat...

Imala sam 3 godine kada sam prvi put probala marcipan. Brat iz Mostara mi doneo tu smedju masu od badema. Odsekao bi jedan komadic, utisnuo orah u njega, posadio na najvishi stepenik i gledao me kako grickam komad po komad sa najdubljim uzivanjem. Te dane pamtim kao dane pune sunca, ispunjene nekom pesmom. Bademima mirishe detinjstvo.

Kratko nakon toga pocheo je rat. Marcipan je kostao vishe nego djavolja krv i niko nije bio lud da ga kupuje, pa naravno ni moji roditelji. U agoniji i tuzi sam cesto mastala o tome da ga ukradem iz prodavnice al nekako mi nikad nije to polazilo za rukom, mozda zato sto nisam mogla da ih dohvatim cak gore na petoj polici. U znak protesta sam znala da odem do frizidera sa sladoledom na koje niko nikad nije obracao pa da otvorim onaj najveci, family sladoled i da uvalim celu shaku unutra. Eto im na!

Nisam jela marcipan od tada. Skoro 20 godina. Ponekad osetim taj sunchani nagorki miris, i cujem muziku iz detinjstva mada ne znam sve rechi i nekako znam da bi mi marcipan nekako pomogao da opet nadjem put kroz shumu.

I tako danas, u jednom mega shopu naidjem na perfeto marcipan u tubi. Moje tubirano detinjstvo. I dok kucam ovaj blog hvata me neka seta, koja me zbog ne znam chega tera da napishem rech `jugonostalgija`. Elem,  pokushala sam u ime starih dana da  maznem taj marcipan, tu tubicu od 150 dinara i jbg, nije  mi uspelo. Bedak.

Mozda jednog dana, ja ipak pojedem marcipan i ponovo postanem cool dete koje sme sve da kaze i uradi.